Арена

АЛЕКСЕЈ ПОКУШЕВСКИ, МЛАДИ СРПСКИ КОШАРКАШ У НАЈЈАЧОЈ ЛИГИ НА СВЕТУ
Успон ка врху
Од Београда и Новог Сада, преко Атине, до Минесоте и Оклахоме, прескочио је многе велике степенице и некако пречицом стигао у епицентар светске кошарке. Свестан је где је доспео и шта му је чинити, зна који пут води ка његовом сопственом максимуму. Потпуно је посвећен и усредсређен, што све више показују и играчке статистике, премда је тек у двадесет првој години. И у репрезентацији Србије има највиша хтења

Пише: Дејан Булајић
Фото: Приватна архива

За многе неочекивано брзо, за њега самог баш на време, Алексеј Покушевски се нашао на сцени NBA лиге. У односу на многе друге европске играче који су пут ка елитној лиги утврђивали кроз напорне националне шампионате и кроз Евролигу, Алексеј је, чекајући на прве озбиљне сениорске прилике у „Олимпијакосу”, кренуо са пртљагом смелих жеља, из Пиреја преко Атлантика, не слутећи да ће тамо пронаћи сталну адресу.
– Нисам могао ни да слутим шта ме тамо чека. Као и многи други, о NBA лиги имао сам снажне, али површне утиске. Када сам стигао, схватио сам колико је све другачије у односу на оно што сам знао о врхунској кошарци, од саиграча до потпуно другачије филозофије кошарке – каже за Националну ревију.
На драфту 2020. године, као 17. пика изабрала га је „Минесота”, али је два дана касније прослеђен у „Оклахому”. Показало се да је то био добар путоказ, јер су „Тандери” клуб који му пружа праву прилику за постепено сазревање.
– „Оклахома” је дефинитивно била најбоље место за мене у NBA лиги. Без наметнуте пресије и ужурбаности, пружили су ми прилику да се привикнем, упознам са новом средином, прилагодим и навикнем на нове услове и захтеве. То поштујем и покушавам да узвратим на поверење које су према мени испољили.

Већ две сезоне си у NBA. Није било лако задржати се на таквој сцени. Какви су твоји утисци о томе?
Углавном позитивни. Најважније ми је да постепено напредујем. Свестан сам онога што се од мене очекује и желим да то досегнем у следећим сезонама. Идем ка нечему што је мој максимум. У клубу знају шта је то, а знам и ја.

Да ли је сама NBA лига испунила твоја очекивања или их је можда и надмашила?
Надмашила их је у сваком погледу. Једноставно, тешко је са стране, колико год да сте обавештени, стећи прави утисак о томе каква је то врхунска организација, какав је начин на који се игра кошарка и како јој се приступа. Дефинитивно, све је на највишем нивоу.

У минулој сезони почео си да се намећеш и статистиком (поенима, скоковима), која Американцима много значи. Делујеш све опуштеније и сигурније у себе?
Упоран рад и усвајање стандарда који тамо доминирају су од пресудног значаја. Схватам и усвајам шта се од мене тражи, а у клубу су свесни колико сам посвећен и спреман да напредујем. Коначно, и време чини своје, па све полако добија жељени изглед.

РИТАМ И НОСТАЛГИЈА

Како видиш своје даље кошаркашко узрастање?
Пре свега га везујем за „Оклахома Сити Тандер”. Ту видим остварење својих жеља, кроз велики рад и труд. Желим да заслужим озбиљно место у ротацији, довољну минутажу, и да допринесем томе да клуб постане сигуран учесник плеј-офа

Колико је било тешко навићи се на ритам америчког живота?
Право речено, ритам NBA лиге је нешто што баца у засенак све око себе. Док траје лига, готово да немате ни времена, ни прилику за стицање искустава о нечему другом. Све је подређено утакмицама, путовањима, обавезама према клубу.

Има ли у том напорном ритму места за носталгију, осим према породици?
Наравно да има. Носталгија ме углавном враћа у Нови Сад и Атину, у градове који су ми посебно значајни. За њих ме везују дивне успомене, драги људи, оно чудесно време одрастања и сазревања. Сећање на њих враћа ме у дане када је кошарка постајала све значајнија у мом животу, као што је било у Новом Саду, и када сам већ био уверен да ћу јој се потпуно посветити, као што је било у Атини.

Колико ти значе повремени доласци у Нови Сад, из којег си као врло млад кренуо на строге спортске стазе?
Много ми значе. У Новом Саду је протекао вероватно пресудан период у мом животу – период уласка у кошарку и останка у њој. У њему сам схватио да сам спреман да прихватим све оне тешке захтеве које спорт намеће, да савладам прва колебања, да не одустанем. Све то је прошло уз мојепријатеље које бих волео чешће да срећем, али је ситуација таква да смо веомаудаљени. У Новом Саду је и мој први тренер Борис Пете, који је много утицао на мој развој, на чему сам му веома захвалан. Са њим сам и данас у контакту.

Да ли си као дечак уопште слутио да би тако брзо могао да се винеш до елитне сцене?
Желео сам да једног дана заиграм у најбољој лиги на свету, што је, уосталом, жеља свих младих играча. Али, да ће ми се тако брзо остварити та жеља, нисам могао ни да слутим.

У НАЈСМЕЛИЈИМ ЖЕЉАМА

Верујем да си спреман да уложиш све своје потенцијале да би наставио путању којом си већ увелико кренуо?
У то нема никакве сумње. Мој основни циљ је да оставим упечатљив траг у NBA лиги. Јасно ми је да је за тако нешто потребан велики рад и велико одрицање и ја сам спреман за тако нешто. Без имало резерве, одлучан сам да се посветим својим обавезама у NBA лиги, јер само тако имаћу право да се нечему надам. А међу најсмелијим жељама је свакако титула у NBA.

Какве су твоје амбиције мимо тога, на пример, у репрезентацији Србије?
Сличне као и у NBA. Пре свега, да заслужим озбиљну улогу и минутажу, а потом да допринесем да репрезентација осваја трофеје.

Утисак о српској кошарци?
Имам утисак да се у последње време подиже ниво клупске кошарке у нашој земљи, што је пресудан услов за њен даљи развој. Наши клубови су доминантни у Јадранској лиги, сада ћемо имати два представника у Евролиги, што је одлично. Када би и наша домаћа лига била нешто јача, комплетна слика би била још боља. Доста је наших играча у најјачим лигама, где имају битно место. Верујем да ће све то следити и резултати репрезентације.

Да ли би желео да своје име уградиш у оно што је сјајна традиција овог спорта међу Србима?
Једва чекам да ми се то догоди. То би било остварење другог дела мојих најсмелијих снова.

НА КРИЛИМА ТАЛЕНТА

Довољан број српских играча наступа у NBA. О чему то говори – о добром систему рада у нашим млађим категоријама или о таленту младића са ових простора?
Ради се пре свега о таленту. Ми смо заиста веома талентована нација за кошарку. О таквим талентима у многим европским земљама могу само да сањају. Са друге стране, имамо и добар тренерски кадар, што је од изузетног значаја за регрутовање и врхунски рад са талентованим дечацима. Стварање врхунских играча и генерација које су способне да освајају трофеје је веома тежак посао, тако да треба поштовати све што је српска кошарка до сада остварила и што сада остварује.

Колико је данас тешко опстати у свету професионалног спорта?
Изузетно је тешко и зато треба уважавати резултате које остварују наши спортисти, како у екипној, тако и у појединачној конкуренцији. Одрицања су огромна, па и подршка мора да буде таква, почев од породице и непосредног окружења, па све до система, од кога заправо зависи какви ће бити коначни резултати.

Да ли си свестан колико српска јавност прати резултате наших спортиста и да си већ сада узор многим дечацима?
Искрено, знам да наша јавност помно прати и познаје спорт и да је веома критична према резултатима које остварујемо. Признајем, ипак, да још увек немам осећај колико сам ја праћен. Бити узор некоме је почаст, али и велика одговорност. Стога нема друге него да учиним оно о чему сам већ говорио – велики рад и одрицање, да бих оправдао поверење које у мене многи имају.

***

Рани радови
Алексеј Покушевски рођен је у Београду 2001. године. Детињство је провео у Новом Саду, где стиче прва кошаркашка искуства у клубу „НС Старс”. Потом је носио и дрес „Војводине”, да би 2015. постао члан млађих категорија грчког „Олимпијакоса”. Три године касније тренер Дејвид Блат га је прикључио првом тиму. Остало је забележено да је 19. марта 2019. године, на утакмици против „Бајерна”, постао најмлађи играч у историји атинског клуба који је заиграо у Евролиги.

***

Са Косова пут
Породица Покушевски живела је на Косову и Метохији до 1999. године, у селу Врело, у подножју Голеша, у које су се доселили још 1921. године из Прњавора. Након изгона, 1999. године, избегли су у Подгорицу, где је рођен старији Алексејев брат Оњегин, а потом су прешли у Београд, у ком је рођен Алексеј. Породица се после тога трајно населила у Новом Саду. Алексејев отац Саша и сам је био кошаркаш. Играо је за „Приштину”, а био је и тренер у Новом Саду.